Dok zapada u neminovnu ravnodušnost prema svetu u kome kruži, Barlir misli da taj svet njega okružuje i od tog sveta traži podstrek za pobedu protiv ravnodušnosti i njene neminovnosti. Znam da je to, ako ne sebično odnošenje, svakako izuzetno pasivno. Ali on je čovek u godinama i ne može da se isčuđava pojavama koje ga okružuju toliko dugo. Za njega je Sunce samo zvezda, koja ga povremeno podseti da je u to vreme dan, a ne noć, a ukoliko malo jače greje - da je leto a ne neko drugo godišnje doba. U njegovom sistemu vrednosti nema sistema, a vrednosti nikad nisu isključive. Na prvi pogled izgleda kao čovek koji ne razmišlja previše. Zaista je tako.
Njegova razmišljanja ne dopiru dalje od onih u kojima razmatra kako će sutra kupiti uz doručak i novine, a za tu priliku obući svoje teget pantalone bez džepova, kako bi onesposobio džeparoše da mu pokupe taj sitan novac koji će iz tog razloga držati u ruci. Uz tu svoju jutarnju naviku, Barlir ima i jednu večernju - odlazi u obližnju kafanu na buteljku piva i satovremeno ćutanje za svojim separatisanim stolom. Večeras će to isto učiniti.
Veče je i Barlir kreće sa kesicom kikirikija koji će grickati uz pivo. Dok se približava kafani U tri oka, pokušava da se seti refrena pesme koju je čuo na radiju neposredno pre izlaska iz stana. Ne uspeva. Melodiju je zapamtio i mozak mu pevuši dmdmdm lalal dm. Ulazi u kafanu i prvo što mu zapada za oko jeste ženska prilika za njegovim stolom za kojim obično u to vreme nema posetilaca osim njega samog. Prkosno naručuje pivo i seda za svoj sto, otvarajući kesicu kikirikija, odlučuje da gleda u suprotnom pravcu od ove nepozvane, i da sa njom ne progovori ni reč. Ipak kraičkom oka zapaža čudnovatost ove žene, njene pepeljaste oči, svetlo sivi ten i sivu kosu, čije sivilo nije posledica starosti. Ispruživši svoju levu ruku ka kesici kikirikija, siva žena je na Barlira privukla indiskretniju pažnju. Pogledao ju je prekorno, na šta je ova uzvratila uzimanjem čitave kesice i na njegovo neprijatno iznanađenje, počela da gricka, bez ikakvog komentara. Barlir je bio u šoku. To je bio vrhunac nepristojnosti u njegovom sistemu vrednosti koji je upravo počeo da se formira. Ćutao je neko vreme, nakon čega ju je priupitao:
- Je l’ te je mama učila da od nepoznatih ljudi uzimaš nešto bez pitanja?
Osetio sam hladan transfer neprijatnosti i pomislio da je tako dobro što ne mogu da me vide, jer bi jadna žena pomislila da sam saučesnik u Barlirovoj gluposti i prostakluku.
No žena je na ovo pitanje odgovorila potpuno smireno nastavljajući sa grickanjem Barlirovog vlasništva:
- Ja nemam majku. To sam saznala došavši ovde. Pogledaj, ja nemam pupak.
Žena je govorila čudnim glasom, pre nekim dvoglasom, jako prijatnim. Pridigla je majcu i pokazala putpuno izravnjen trbuh, bez naznaka bilo kakvog kružića, čvorića, ili bilo čega što bi ličilo na pupak i bilo pupak. Ne treba ni da pominjem da ju je Barlir gledao sa nekom naročitom ravnodušnom nevericom. Eh, da sam mogao da se prikažem bar na trenutak i kažem bilo šta što bi u potpunosti izrazilo moju znatiželju. Ali nisam mogao. Obojica smo bili nesposobni da postojimo. Ja sa nemogućnošću da se oblikujem u nešto što bi moglo da govori, a on sa nemogućnošću da govori prave stvari.
Barlir je neko vreme posmatrao to što mu je pokazivala i ipak odlučio da je priupita:
- Kako to misliš?
I tim pitanjem, siva žena je dobila neku vrstu ohrabrenja da započne svoju uvrnutu priču:
- Relativno skoro sam dospela ovde i upoznala priličan broj ljudi, koji imaju pupak. Tada su mi objasnili procese rađanja i nastajanja stvari ovde na Zemlji. Rekli su mi da ih rađa majka i da je sve podložno reprodukciji. Na mojoj planeti nije tako. Mi rastemo iz tla srebrne strukture i sami poprimamo odlike te strukture. Vazduh koji nas okružuje nije nevidljiv kao kod vas, već blještavo beo i mi rastom i razvojem poprimamo odlike te vazdušne strukture. U jednom trenutku dostižemo samu suštinu vazduha i postajemo deo njega. Moram napomenuti da pritom nije prenaseljeno, jer je potrebno puno vremena da bi neko izrastao iz tla. U jednoj generaciji nas je desetak, a generacije se ne smenjuju na godinu dana kao kod vas. Taj proces je duži. U trenutku kada neko nastane, neko ko je dostigao vazdušastu strukturu, nestane, odnosno postane deo nečeg drugačijeg. Ja sam relativnon mlada, iako imam tek trista deset vaših zemaljskih godina.
- Kako znaš kakvo je računanje godina na Zemlji i kako to da govorimo istim jezikom, a? - upitao je Barlir podsmešljivo.
- Znam, sve sam naučila došavši ovde. Jako brzo. Ljudi koji su me učili su se isčuđavali brzinom kojom sam napredovala, i znam zašto je i tebi teško da poveruješ. Nivo naše inteligencije daleko premašuje vaš. Mi smo evolutivno blizu nečega što ćete i vi morati da dostignete jednog dana, koji se, po svemu sudeći, ne bliži. Nisam ni ja za sve to znala, dok me moj veliki prijatelj uputio u to pre vremena. Naime, kad neko od nas napuni trista dvadeset i šestu, Darlila, koja je neka vrsta mistagoga, uvodi novoposvećenog u Bistre Misterije govoreći o bogu. Moj prijatelj je napunio toliko, saznao to što je bilo potrebno saznati, i prekršio veliku zapovest ispričavši mi sve što mu je Darlila ispričala. Saznao kako je sve počelo i kako će se završiti.
Rekao je da u početku ne beše haos, već potpuni red, velika celina i velika svetlost. Rol je bio ta beskonačna neizmeriva svetlost i punoća. On je načelo bezvremenosti i onaj koji se prostire u nedogled. Negativni princip, potpuni antipod Rolu je Bladrif. Bladrif je načelo vremena i prostora. Bladrif je stvorio sebe i to je prvi dinamičan pokret u kosmosu. Rol je statičan princip. On ne stvara, već svetli. On ne misli, ali je u njemu sadržana savršena misao. U trenutku kad je Bladrif stvorio sebe, morao je da uništi Rola da bi opstao. Rol se tada rasprštio u mnoštvo svetlećih nebeskih tela koja sad možemo videti na nebu. Bladrif je zavladao ostatkom kosmosa i to je ono što vidimo kao tamno. Oko svake planete je Bladrif, ali da bi na nekoj planeti postojao misleći život, Rol mora da sudeluje. Zar to nije očigledno - Sunce, koje je, takođe deo Rola, je pored vaše planete i ona zbog toga opstaje. Da je malo udaljenije, ne bi bilo misli na Zemlji.
- Ali ni da je malo bliže. Spržilo bi mislećeg. - primeti oštroumno Barlir, na moje veliko iznenađenje.
- Ne bi. Spržilo bi samo telo, koje je prostorno i koje je Bladrifovo delo, koje je vreća atoma. Misao bi ostala, Sunce bi je usisalo u sebe. Vidiš, to je rat koji se vodi...
A moja planeta, Ralarija, kruži oko dve svetleće zvezde i naša noć traje mnogo kraće nego vaša. Samim tim crpi više misli nego vaša. Dakle, kada sam govorila o našoj razvijenijoj evolutivnoj svesti, mislila sam, pre svega na ono što je Darlila rekla mom prijatelju o kraju svega. Ralarija se bliži trenutku kad će je crna rupa usisati u sebe. To je neka vrsta evolutivne tendencije svake planete koja se svojom svetlošću približava Rolu. Crvotočina je prelaz iz ovog rasporenog i dualističnig sveta u drugi, svetli, savršeni i potpuni. Sa te druge strane je ponovno oblikovanje Rola. To je kraj svake priče ovde i upotpunjenje sa svojim izvorom tamo. Građenje početka posle kraja.
- Ali... otkud ti ovde?
- Kad je moj prijatelj, Dolee sve to saznao, nije bio preterano oduševljen idejom da će postati deo nečega u čemu će samo sudelovati, a ne zaista delati, odlučio je da se prikloni Bladrifu i nastani se na mestu koje je daleko od svog prelaska i kraja. Mi smo se bližili neminovnom kraju i početku, a želeli smo sredinu. Predložio mi je da se preselimo, izabrali smo najbržu moguću liniju do Zemlje i sad smo ovde. Ne mogu da kažem da sam oduševljena, ali mislim da je zabavno.
- Možda.
Posle ove Barlirove konstatacije, devojka je krenula uz obrazloženje da bi trebalo da krene. Barlir je nije zadržavao, rekao joj je jedva razumljivo - zdravo - i tek pošto je otišla palo mu je na um da se u kafani zadržao više od planiranih sat vremena. Zatim pomisli kako je danas omladina prevejana i drska. Ova mlada dama mu je pričala priče samo da bi ga odvratila od prvobitne optužbe za krađu kikirikija.
