ČAROBNJAK IZ VOZA

Tweet

Čarobnjak iz Voza je jedan simpatičan čarabnjak sa okruglim šeširom. Dok ostali čarobnjaci preferiraju šešire valovite strukture, čarobnjak iz Voza voli klasične, okrugle. Ili, kako bi se u njegovom redu tačnije zvalo – ciklične šešire. Ovi zaista imaju svoj ciklus. Ali, tome nije mesto ovde.

Ovako je govorio Čarobnjak iz Voza:

Cikličnost je majka svih vrlina. Na kraju i menstrualni ciklus zovemo u pomoć kad imamo problem sa moralom.

Zemlja iz koje dolazim je toliko nestalna, da bi mogla da funkcioniše i na paru.
Rasista sam kada je u pitanju hleb. Volim onaj bez kvasca.
Zubi svih naroda, pokvarite se!

U jednom momentu čarobnjak iz Voza je postao aforističar. Zbog ovoga što je govorio. Otvorio je sebi još jedna nova vrata i nazvao sebe piscem. Umalo da počne i pesme da piše, a onda je shvatio:

Pisanje, to je njisanje obmanutog žala. Tugovaću u rudnoj zori i na taj način rešiti sukobe. Pesnik neću biti ja.

Priča se da je poznavao Frojda.

Priča se da je poznavao Platona.

Ali ipak se najviše priča da je imao zelenu kravatu koja se slagala uz njegov okrugli šešir. Čarobnjak iz Voza je neprestano putovao. Vozom. Bio je osuđen da prati linearnost, a promoviše cikličnost.

Čarobnjak iz Voza je jedna dobra osoba.

On je vi i ja.

On ipak nije ja.

On je ipak samo malo vi.

A možda nije nimalo vi.

Ali on nikad više neće biti on.

Ne shvatate njegovu žal?

Trči, Ruperte, trči

Došlo je vreme da se nešto i o Rupertu kaže. Rupert je jedan sjajan haker gustih mračnih obrva i srca k'o u Lava. U horoskopu je mač sa dve oštrice ima ženu i nema tri sina. Kada je bio mali voleo je da žvaće Turbo žvake i sakuplja sličice. Napravio je album koji je zvao "Turbo blok". Jednog dana (sve se desi jednog dana, i nikako nekog drugog dana) u pripovedačkih 15h izbio je požar u Rupertovom desnom džepu. Igrao se upaljačem, šetajuči pored reke (videti pod "Reka"), upalio je džep i usled sve te gornjave, otiš'o do reke (*Ibid) da ugasi džep. U tom trenutku (pripovedački trenuci su mnogo drugačijih od onih "realnih", a ti "realni" još manje slični onim hakerskim) neki brka vikne: "Ej, momak, polako idi tamo, malo pre se jedan čoek udavjo". Rupert sleže ramenima i uvuče stomak i na taj način brki stavi do znanja da zna šta radi. Voda je bila mlaka i mirisalo je ne suvo grožđe. Naravno, nije bilo nikakve šanse da voda miriše na suvo grožđe, ali mu je to tako tada izgledalo. Možda su mrtve ribe tako mirisale, a možda je time želeo da zaboravi ono što je čuo o "udavjenom čoeku".

Ugasio je požar, potrčao u pravcu svoje zgrade, ušao u stan, poljubio ženu i rekao joj da je celu jednu rečenicu tričao i malo se, priznaje, umorjo.

Magla i grožđe

Dok je doručkovala grožđe, Ursula Šulc je uživala u divnom sivom nebu i krasnom kišovitom danu. Naučila je da postoje tri vrste jedača grožđa: 1. oni koji pljuckaju kožicu, 2. oni koji pljuckaju koštice, 3. oni koji jedu celo - bilo crno, bilo belo. Ursula je prezirala te gorke male smetuljke. Koštice. Da. Koje je zvala 'koščice', dok Milka Kranić nije odbacila mogućnost da to prođe kao imenica srpskoga jezika u poznatoj TV igri "Strugalica". Sad ih je pljuckala, istovremeno pljuckajući i po gramatici koja izranja iz jutra i ne spava preko noći. Želela je savršen maglovit dan, smatrajući da je sve za stepen bogatije stilom kad je ovakvo vreme. Želela je nekoga da citira, po svaku cenu je želela nekoga da citira, ali joj niko nije bio dovoljno podesan, fy faen! Odlučila je da citira sebe: "Volela bih da citiram nekoga, ali niko nije dovoljno podesan." Kad se stave navodnici, zvuči mnogo mudrije. A kad se izoluje ovako:

"Volela bih da citiram nekoga, ali niko nije dovoljno podesan."

zvuči gotovo kao poslovica.

"Danas majko ženiš svoga sina, ženiš svoga sina..." dopiralo je sa ulice. "Danas majko, ti ponosna budi, ti ponosna budi..." Zvuči kao izreka. A onda nastaje pitalica - "Ponosna? Zbog čega?" To Ursula stvara pitalicu pljuckajući grožđe. Onda sirene. Automobilske. Pa trube. Pa pucanj. Parada ponosa, reklo bi se. Ponosno, nema šale. Heteroseksualci su poželeli da ovekoveče svoju ponosnu zajednicu i privuku pažnju na sebe. Pa malo pucaju, malo trube, malo se ljube. I to javno! Zamislite u kakvom je čudu Ursula bila. Želela je samo maglovit dan, a dobila je gratis muziku. I to živu! Življe od toga nema.

Ursula se boji da ćete vi pogrešno shvatiti njen gnev. Da, Ursula je i sama udata za muškarca pametnih godina i bujne mašte. Ona samo ne razume zašto neki ljudi prave parade svakog dana, a drugim ljudima hoće da oduzmu jednu kolektivnu paradu koju u strahu planiraju godinama. Ursula to ne razume. Naravno, Ursula ne želi da razume pucnjeve i automobilske sirene. Ursula im želi sreću u braku, želi da "majka ponosna bude", ali želi i da neki drugi ljudi budu ponosni i prihvaćeni. Van svoja četiri zida.

Zanela se u razmišljanju i počela da jede celo grožđe sa svim košticama i kožicama i sokom i fruktozom. Žvakala je svim svojim zubima. Volela bi da za kraj citira nekoga, "ali niko nije dovoljno podesan".

Jezik za zube

"Jezik za zube, barabo! Hoćeš da svi čuju tvoj glupi plan i pomisle da i ja sudelujem u njemu?"
"Da! Možda ćeš tada shvatiti da proleće ne može večno da traje, da senka leta uvek može da ga sprži! Da nije dovoljno pljuvati po stvarima, da nekad moraš i da ih zaraziš svojom bolešću da bi ih izlečila!"
"O, bože, što se ja uopšte i družim s tobom. Ti si bolesna i rizična za okolinu."
"Eh, da je to istina, ne bi postojala veća laž od nje! Idi kući, štrikaj ručak, kupi cipele i razmišljaj o tome koliko je vremena potrebno da Vaše kalorije ne budu Vaše."
"Oh, bastard. Zdravo."

Nastavila je svoj pravolinijski hod, a onda - iznenada - naišla na svoju suštinu u "jeziku za zube".

Zubareva žena

Zubareva žena je i sama bila zubarka, a svog muža je upoznala dok ovaj još zubar bio nije. U to vreme se čak govorilo za zubarovu ženu (koja mu tad nije bila žena) da planira da bude zubarka. „Zubarka“, govorila je „to je zanimanje kome ne treba gledati u zube..“ Onda bi često vragolasto odlazila do dnevnog prozora i mahala prolaznicima levom rukom. Imala je jednu nakaznu tetku koja joj je govorila: „Ti si levoruka, gluperdo. Nećeš moći da vadiš zube levom rukom. Niko ne pravi stolice za levoruke.“ Buduća zubarka joj je  iz protesta izvadila levi zub, i rekla: „Tebi ne treba levi zub, kučko. Nisu kruške napravljene da se jedu levim zubima“. Tada je shvatila da zna sve o svom budućem pozivu. Upoznala je sadašnjeg muža na pogrebu  profesora violine kome je ovaj bio sin po tati. Još dok ga je ljubila osetila je njegove kvarne zube i objasnila mu kako treba da postane zubar kad poraste. On je poraso, postao zubar, oženio se njom, i od tog perioda ona više nije zubarka, već zubareva žena. A pomalo je i stomatolog.

Sedmi u mesecu

Bez mnogo muke sušio se veš na sušilici ispred naše kuće. Moja žena je bila jedna debela baba koju sam morao da zadovoljavam svakog sedmog u mesecu. „Penzioneri, dovoljan je vaš penzioni ček“. Ne. Nije dovoljan. Ova je želela nešto više od mojih para. Želela je da joj šestog pržim prženice, sedmog seksam seks, osmog pogodi ko smog. A bila je debela krava i nije htela da pomogne vešu da se osuši, već je ovaj to morao sam da uradi. Jednom sam joj prišao i rekao: „Dolaze nam gosti večeras“. Ona mi ništa nije rekla. A oni su ipak došli. Ruke im se pozlatile. Doneli su ratluk i sejtan. Sejtan sam dao sinu, a ratluk kćerki. Sve je teklo po zlu dok g.Gost nije rekao: „Bog da oprost, al' sam ja simpatičan Gost“. Tada je moja Žena udarila rukom o sto i rekla: „Pobogu, što imam dobru nogu.“ Gđa. Gošća je nasela: „Za boga miloga, plata mi visoka“. Ja sam rekao „Ne hulite Boga, drugog nemamo.“ Onda je g. Gost dodao: „Imamo tri. Za svakog po jednog. Tebi ionako ne treba“. Plakao sam k'o dete i k'o dva deteta. Plakao sam k'o kiša u oktobru. Plakao sam i suze moje nahraniše me. Kada su otišli otišao sam da osušim veš na sušilici ispred naše kuće.

Više nikada neće biti sedmi u mesecu.

Sušna vremena dolaze.

Ruzmarin

„Gedaj kuda ideš!“

„Ne. Gledaj kuda ne ideš. Možda ćeš jednom i tu ići. Ionako ovuda već ideš, ne moraš još i da gledaš.“

„To kažem zbog opreznosti.“

„Ne. To kažeš zbog sebičnosti. Da je opreznost na delu ja ne bih hodao.“

„Hodao bih i te kako“

„Ne, ja ne bih hodao.“

„Ne, ti bih hodao.“

„Ja ne bih. Ti bi.“

„Ne, ja ne bi. Ti bih.“

„Aj ćuti više. Znaš li da u Severnoj Makedoniji žive stari Velšani leskovačkog porekla?“

„Ne znam ja ništa o Amerikancima. Oni samo gledaju TV, smrde i imaju bubuljice na čelu. I kad pričaju, ne znaju šta pričaju samo onako bezveze pričaju kao da je normalno pričati bez ikakve veze. Kao da smo mi rođeni da pričamo i pričamo i pričamo i pričamo i ko zna šta a i ko zna kako. Ja, na primer, sve znam o svojoj istoriji, a moja istorija počinje jednog dana u nekoliko sati jedne godine“.

„Al' si ti dosadan. Ko riba kad se mresti. Jesi li čuo da ruzmarin raste i kod nas?“

„Nisi.“

„E dobro. Ja pomislio da jesam, a stvarno nikad nisam čuo tako nešto.“

„Laku noć.“

„Laku noć.“

Drvo

Neko je rekao da kentauri ne znaju ništa o svojim drevnim precima, velikim hordama Zalina. Neko bi pomislio da je to istina. Da zaista ne znaju. Fransoa Moron je bio jedan od njih. Imao je dugu tigrastu bradu i oči sa naravoučenijem. Služio je kex sa čokoladnim mlekom u jednoj poslastičari u Pakistanu. Otišao je tamo pre dvadeset godina napustivši svoju voljenu ‘tadžbinu zanavek. Plakao je kao dete i kao detetov šegrt dok jednog dana mlada Mersi Fuksi nije došla na kolače s čokoladnim mlekom. Zaljubio se. Nepovratno. Želeo je da joj napravi kolač ljubavi, ali je ona odbila. Fransoa se ubibio. Posle toga mu život nije bio isti. Morao je potpuno mrtav da živi. Ali da i dalje voli Mersi Fuksi. Živeo je kao sav normalan svet, išao na pijac, ljubio se za pare, kupovao sardine, ali je Mersi voleo iz dna duše koju si mogao na lebac da mažeš, što bi rekli oni koji tako kažu. Pravio je kolače i dalje i zubatim Suncem pretio da će promeniti svet. Ništa nije učinio. Umro je još jednom, ali ni to ne beše dovoljno da uništi njegov jad. Drvo se na drvo oslanja, a čovek na čoveka – glasi jedna indijska poslovica. Oslonio se na nekog usputnog prolaznika, a ovaj mu je rekao na tečnom pakistanskom: “Alo bre, inšaalah, mrš sa mog tela”.

Plakao je svim suzama svojih predaka.

Više se neće oslanjati na izreke i na ljude. Da je makar drvo, pa da se osloni na drvo. Ali ne, on drvo nikada neće biti. A rekli su mu – zamalo da se zoveš Hari.

Flaša

Dok je maločas gospodin Rubenšajzernačirepatič uzimao svoje lekove, mlada služavka dubokog glasa ga je upitala: “Želite li čašu vode ili će flaša biti dovoljna?” “Nisam siguran”, odgovorio je. I dodao: “Flaša će biti dovoljna.” Ubacio je u sebe par šarenih tableta (reklo bi se vitamina, ali se ne kaže), namestio kravatu i pomislio “Zbog ovog feminizma i kravatu moram sam da peglam”. Onda je na licu mesta demonstrirao da to može da uradi ne samo bez žene, već i bez pegle. Peglao je dok mu je kravata bila tako obešena o vrat. Rukom svojom. Pomalo je izgledalo kao da mazi prsa. Služavka je prišla uz teške reči: “Vaša flaša”, a onda flašom opeglala Rubenšajzernačirepatičovu kravatu, a zatim mu njome razbila glavu.

Bonus pitanje: čime je služavka razbila Rubenšajzernačirepatičovu glavu?

a) flašom

b) kravatom

*Odgovore slati na broj koji vidite na ekranu.