Ona mi je rekla da ovde želi da stane da bi išla dalje. Mislio sam da je pro-gres nemo-guć. Mislio sam da ona ne može dalje. Rekla je da dalje znači samo jedno produženo ništa. Rekao sam joj da je to već fizika. I da time što pričamo neupravnim govorom kršimo pravilo pričanja. Mi prepričavamo. Rekla mi je – Da. Ali to je neka linija. Rekao sam joj da je to linija manjeg otpora. I da je linija vreme. A otpor ne-vreme. Rekla je da je „manje“ ono što joj treba. Pitala je šta je otpor, a mora biti otpor. Pitao sam ima li smisla tražiti vreme ako je jedini njegov dokaz pro-pad- anje. To je ono što sam pitao. Ali, ne nju. Sebe. A ima li pitanja ako nije upravljeno ka drugom? Ka njoj? Jesam li ja ona? Ako jesam, hoću li dobiti odgovor na to pitanje? A ako nisam, hoću li ga i dalje postavljati? Mislim da mi nije rekla ništa. Tj. mislim da mi ništa nije rekla. Ja sam njoj, svakako, rekao da mislim da sam sve rekao. I da slobodno može dalje. Ako je to čini srećnom. „Pih!“ rekla je. I to je jedino što smem da stavim pod navodnike, jer znam da je to ono što je zaista. Rekla. Gestikulirala. Ovako. Da. Tako. Njeno „pih“ je linija otpora. Velikog otpora. Duga linija. Bez putanje.
Нема коментара:
Постави коментар