Neko je rekao da kentauri ne znaju ništa o svojim drevnim precima, velikim hordama Zalina. Neko bi pomislio da je to istina. Da zaista ne znaju. Fransoa Moron je bio jedan od njih. Imao je dugu tigrastu bradu i oči sa naravoučenijem. Služio je kex sa čokoladnim mlekom u jednoj poslastičari u Pakistanu. Otišao je tamo pre dvadeset godina napustivši svoju voljenu ‘tadžbinu zanavek. Plakao je kao dete i kao detetov šegrt dok jednog dana mlada Mersi Fuksi nije došla na kolače s čokoladnim mlekom. Zaljubio se. Nepovratno. Želeo je da joj napravi kolač ljubavi, ali je ona odbila. Fransoa se ubibio. Posle toga mu život nije bio isti. Morao je potpuno mrtav da živi. Ali da i dalje voli Mersi Fuksi. Živeo je kao sav normalan svet, išao na pijac, ljubio se za pare, kupovao sardine, ali je Mersi voleo iz dna duše koju si mogao na lebac da mažeš, što bi rekli oni koji tako kažu. Pravio je kolače i dalje i zubatim Suncem pretio da će promeniti svet. Ništa nije učinio. Umro je još jednom, ali ni to ne beše dovoljno da uništi njegov jad. Drvo se na drvo oslanja, a čovek na čoveka – glasi jedna indijska poslovica. Oslonio se na nekog usputnog prolaznika, a ovaj mu je rekao na tečnom pakistanskom: “Alo bre, inšaalah, mrš sa mog tela”.
Plakao je svim suzama svojih predaka.
Više se neće oslanjati na izreke i na ljude. Da je makar drvo, pa da se osloni na drvo. Ali ne, on drvo nikada neće biti. A rekli su mu – zamalo da se zoveš Hari.
Нема коментара:
Постави коментар