Ruzmarin

„Gedaj kuda ideš!“

„Ne. Gledaj kuda ne ideš. Možda ćeš jednom i tu ići. Ionako ovuda već ideš, ne moraš još i da gledaš.“

„To kažem zbog opreznosti.“

„Ne. To kažeš zbog sebičnosti. Da je opreznost na delu ja ne bih hodao.“

„Hodao bih i te kako“

„Ne, ja ne bih hodao.“

„Ne, ti bih hodao.“

„Ja ne bih. Ti bi.“

„Ne, ja ne bi. Ti bih.“

„Aj ćuti više. Znaš li da u Severnoj Makedoniji žive stari Velšani leskovačkog porekla?“

„Ne znam ja ništa o Amerikancima. Oni samo gledaju TV, smrde i imaju bubuljice na čelu. I kad pričaju, ne znaju šta pričaju samo onako bezveze pričaju kao da je normalno pričati bez ikakve veze. Kao da smo mi rođeni da pričamo i pričamo i pričamo i pričamo i ko zna šta a i ko zna kako. Ja, na primer, sve znam o svojoj istoriji, a moja istorija počinje jednog dana u nekoliko sati jedne godine“.

„Al' si ti dosadan. Ko riba kad se mresti. Jesi li čuo da ruzmarin raste i kod nas?“

„Nisi.“

„E dobro. Ja pomislio da jesam, a stvarno nikad nisam čuo tako nešto.“

„Laku noć.“

„Laku noć.“