Priča o dečaku

U priči o dečaku, dečaka nema. Iako kažu da je tu dokle god se o njemu priča. Čula sam da ima kosu da ima ruke da ima sve što bi mogao jedan dečak da ima. Ima čak i krila da poleti kada mu je dosadno. Ima i oči da gleda kada je neophodno.


U priči o dečaku dečak je izmislio priču o dečaku i rekao da nema kosu da nema ruke da nema ništa što je potrebno jednom dečaku. Da nema čak ni krila da ih odseče i napravi od njih pokrivač za mačku kada mu je dosadno. Da nema čak ni oči koje vide iza. A sve oči treba da vide iza jer postoji samo naličje stvari.

U priči o dečaku zaista nema dečaka jer da bi to bila priča o dečaku, dečak mora da se izgubi. Da ode iz priče i pusti priču da priča priču o dečaku. Ali, nema priče u priči o dečaku, u njoj samo dečaka ima. Nasmejanog i pomalo zrikavog, i upornog da ne pusti priču da sama priča priču o njemu, dečaku iz priče. Jer naličje priče nije daleko iza dečaka u priči.

Gde je pobegao Don Žuan?

- Ma, ne znam gde je pobegao! – odgovori na to obućar i nastavi da riba prozor svoje radnje. On, zapravo i nije siguran da je ikada poznavao čoveka koji se tako zvao. I to don, to je neka strana titula, a šta će strancima obućari u nekom malom gradu na bliskom istoku Srbije? Oni valjda imaju dovoljno novca da ne moraju da posećuju obućara, mislio je. I dovoljno pameti da ne zalaze u ove sumorne krajeve sveta. Da je on svojevremeno imao nešto od toga. Makar malo novca, pa da bude pametan i nikada ne ostane u ovom gradu. Udahnuo je duboko, spustio sunđer kojim je satima pokušavao da skine fleku od imalina i glasno rekao nepostojećim sagovornicima:

- Ne znam gde je pobegao, ali ako planirate da ga tražite, i ja bih pošao sa vama.

I uputio se u pravcu reke. Tople, prijemčive reke.

Da potraži Don Žuana i dovede ga u priču.

Osetljive praznine

Sanjala je ženu. Nepoznatu ženu poznate anatomije. Poznatih obrva. Nepoznatih nadanja. Ko je ona i šta traži u mom snu? – pitala je svog muža, koji je ležao na njoj, i koji nije slutio da spava.

- Oh, mislio sam da si mrtva, ljubavi!

- Samo se ti nadaj, perverznjaku.

- Ali, dušo... Budi mrtva jednom za mene. Samo jednom.

Pogledala je njegovo oznojeno čelo i pomislila kako sigurno već satima sanja nepoznatu ženu. Ženu poznatih očiju i nepoznatog pogleda. Ženu poznatih usana i nepoznatog osmeha.

- Dobro, samo jednom. – legla je na stomak, i vratila se u san.

Štrajkom do diplome - hronologija jedne dijete

 Štrajkom do diplome - hronologija jedne dijete

Inspirisana prikazom hronologije jedne borbe, apsolventkinja svecke književnosti čvrsto je rešila da ispohuje pohvalu ludosti, začini je sentimentalnim vaspitanjem, proprži na malo buke i besa, doda dva Lolitina bataka, popije sok od ceđene Elektre, napravi salatu od zlog cveća i sve prelije ćelavom pevačicom. Jer, ako bolje razmislite, nema ona pravo da štrajkuje glađu ako nije potpuno pravoslavna... Štrajkovaće siću - do diplome.

Kako je Svetolik prešao iz makrobiotike u mikrobiotiku

 Kako je Svetolik prešao iz makrobiotike u mikrobiotiku

*priča sa poukom*



Nekada davno, u zemlji Fejsbučana, življaše Jozić po imenu Svetolik. Hrana na Fejsbuku nije zadovoljavala njegove nutritivne potrebe - ili je sve bilo jin, ili jang, a njegov organizam je neprestano žudio za jingom. Greškom je iz biblioteke uzeo knjigu nekog Junga, i žvakao je, dok se nije zagrcnuo slovom "u" i shvatio da to nije Jing, već Jung i da to "u" ima više kalorija od bilo kog drugog slova. Naravno, to je bio momenat kada je konačno rešio da treba da pređe iz makrobiotike u mikrobiotiku - jer, ako jednom ne probaš Jung, kako ćeš znati da ti ne odgovara?

Reč u prostoru, Flaša i kravata

Jedna od mojih minut i po priča, na ovom blogu poznata kao Flaša, dizajnirana za izložbu "Reč u prostoru". Nešto više o projektu:

Zamišljen kao beleženje stvaralačkih impulsa i energije mladih autora iz regiona, s jedne strane, a s druge kao izvesno istraživanje i pomeranja granica interesovanja i traženje odgovora na trenutak u kome živimo, kao odsečak varljivosti, Reč u prostoru obeležava sve različitosti i sličnosti prostora obeležene samo jednom odrednicom: ljudskim životom.

Ove godine na konkurs je svoje radove poslalo 265 autora.
Odabrani su radovi za dizajniranje autora: Bojan Marjanović,Siniša Matijević, Stefan Kovljanin, Jovan Đurić, Aleksandar Solomun, Radmila Radojković, Tamara Sorak, Lidija Vuksanović, Milena Ilić, Damir Nedić, Borka Lakić ((priče); Matija Sadović, Ana Vučković, Miljan Milanović, Maja Klarić, Vladimir Vukomanović, Armin Huseinović, Miljana Stanković, Marko Pogačar, Emir Berberović, Natalija Ž. Živković, Đorđe Stojanović (pesme).
Na iščitavanje i druženje pozvani su: Anita Erker, Voki Erceg, Milica Petrović, Maja Despotović, Ivana Anđelković, Mirjana Vasić, Ivana Zotović, Miloš Živanović, Dušan Arsenović, Ivana Kosanović , Uroš Pajić, Nevena Milašinović, Slađana Šimrak, Maja Korolija, Antej Jelenić, Katarina Fiamengo, Slobodan Nikolić, Marijo Glavaš, Bojan Šaptović, Siniša Stojanović, Milica Denković, Ivana Maksić, Sonja Jankov, Marina Zrnić , Maja Pejin, Stanislav Stojanović, Jefimija Kocić i Sofija Gabić.

Radove birali: Živorad Nedeljković, Mirko Demić i Vesna Kapor
Autorski projekat: Vesna Kapor
Dizajn: Dragana Nikolić

Manifest minutipopričizma

Manifest minutipopričizma

Internet kao takav (a sve je kao takvo dok se ne dokaže da je kao drugačije) zahteva pojavu minutipopričizma. Manifest kao takav (ako kao takav još uvek može da postoji) traži pregršt sugestivnih uzvičnika!!!!

Minutipopričizam, odnosno pokret koji je nastao na ovom blogu, zahteva od mene da vam za minut i po objasnim šta je to minutipopričizam.

Minut za pisanje i pola minuta za čitanje!!!

!!!

Slojevi su odmah tu, na površini!!! 

Nedeljno popodne u kući porodice Smits

Pogledao je ruku i poželeo da ima još dve takve. Lepa ruka, nema šta. Čak snažna. Volumizirana i glatka. Kao kora crnog hleba. Imao je ukupno pedeset godina, mada je smatrao da bi neke od njih mogao da oduzme - npr. ne seća se perioda kad je bio u osnovnoj školi, pa bi taj deo svoje prošlosti slobodno mogao da obriše. Što da ne, evo, ponovo je mladić. Osunčan i težak na rečima. Još samo kada bi mogao da ima tri primerka ovakvih ruku. Glatkih i depiliranih kao nedeljno popodne.

Šlag

Tweet

Sedim na platformi električnog tramvaja, i potpuno sam nesiguran u pogledu svog položaja na ovom svetu, u ovom gradu, u svojoj porodici. Čak ni uzgred ne bih umeo reći kakve bih zahteve u bilo kom smislu mogao s pravom da postavim. Ne mogu se ničim braniti što stojim na ovoj platformi, što se držim za ovu ručicu, što dopuštam da me nosi ovaj tramvaj, što se ljudi sklanjaju pred njim ili idu mirno, ili se odmaraju pred izlozima. - Istina, to niko i ne zahteva od mene, ali to je svejedno.

Pokušavam da odgonetnem da li moje misli prate tok kretanja tramvaja, ili mi to samo tako izgleda; zastrašujuće su linearne za moj ukus. A ovaj tramvaj vozi sporo i pravo. Mogao bi da iskoči iz šina, pa da svi vidimo šta će se desiti.

Jedna se nadovezuje na prethodnu polovičnu, i ako bismo zaista pratili tok mojih misli, bojim se da bi izgledale mnogo rasutije nego što vam izgledaju sad, dok pokušavam da, u vidu priče, napišem svoje oproštajno pismo.

Jeste, patetično je, samoubistvo je kukavički potez, ali ja ne mogu da pronađem bolje rešenje. Ako već sebi ne mogu da priuštim iskakanje iz šina, ili zadovoljstvo u stvarima koje su me ranije uveseljavale, moram da odem u drugom pravcu. Javiću vam kako je s druge strane.

Kao što bi rekao R.S. Fajner: "Želja za željom želi da žudnjom potisne želju za životom". Bojim se da ću se složiti. Ali neću nastaviti sa oproštajnim pismom. Danas žena i ja slavimo neku godišnjicu vanbračne zajednice. Napravila je dve torte i pozvala rođake. Volim je, ali nemam šta da joj dam. Ja sam prah. Da sam bar prašak za pecivo, ali nisam - težak sam vam ja prah.

I dok razmišljam o načinu na koji ću izvršiti čin predaje, papir postaje sve hrapaviji i traži od mene da nešto napišem. Mislim da ne želim da završim svoje prvobitno pismo. Bojim se da će me pisanje o smislu života navesti na odustajanje od planiranog suprotnog pravca.

I možda baš i neću moći da vam javim kako je s druge strane.

A možda ću vam samo reći kakva je bila torta. Sa šlagom ili bez.

A možda vam nisam rekao da ne volim torte sa šlagom.

A možda to znači da ne volim šlag.

A možda vi mislite da je u pitanju neka metafora, ali nije. Šlag je šlag.

A možda ne znate da ono s početka priče nije bio tramvaj, već autobus. Ali tramvaj ipak ima neku fiksiraniju formu od autobusa, pa nisam mogao da govorim o autobusu.

A možda vi više ne znate da li da mi verujete da je šlag šlag, ako sam rekao da tramvaj nije tramvaj.

A možda ja sve ovo pišem samo da vi ne biste pogrešno pomislili da je šlag zapravo autobus.

Ne znam kako da završim ovo obraćanje (kome god), budući da neko od mene očekuje da se predomislim, neko očekuje da istrajem, a neko želi mene da ubije...

Ne znam, zaista, kako da završim. Možda je najbolje i ne završiti, pa ću vam (a i sebi), na ovaj način, omogućiti da o meni razmišljate.

S poštovanjem,

vaš R.S. Fajner

ZRNO i njegova DECA

Tweet

Share

U selu Mahagoni živeo je starac po imenu Zrno. Selo se tako zvalo po boji nalik na užeglu krvi koja je obeležila poslednje vekove njegove istorije. Zrno je dobio ime po nadimku svog dede koji je bio, kako se ono kaže, "sitan k'o zrno, ali i sit k'o zrno". Problem sa Zrnom naslednikom imena je taj što nije imao nikakve veze sa Zrnom prvobitnim nosiocem imena. Ovaj prvi Zrno (a hronološki - drugi) je bio visok i mršav. Nakon podrobnog fizičkog opisa verovatno očekujete da vam kažem šta je voleo, ili, ukoliko želim da ostavim utisak da ga bolje poznajem, da kažem šta nije voleo. To neću uraditi. Neću reći koliko je godina imao pre svog punoletstva, niti koliko će godina imati posle svoje osamdesete. Neću vam reći kako mu se zvala mačka, niti šta je radio u poslednje vreme. Neću vam reći da je penzionisani nastavnik muzičkog zato što ta informacija neće biti ni od kakvog značaja za sam tok priče koja je izgubila svoj tok pre nego što je potekla. Neću vam reći da je imao decu pošto to znate iz samog naslova priče. Al' što su mu deca bila slatka! K'o 505 sa crtom. E te bobone je voljeo. A vi mene sad mrzite što sam vam potrošila dragocenih pola minuta na svoju budalaštinu.

ČAROBNJAK IZ VOZA

Tweet

Čarobnjak iz Voza je jedan simpatičan čarabnjak sa okruglim šeširom. Dok ostali čarobnjaci preferiraju šešire valovite strukture, čarobnjak iz Voza voli klasične, okrugle. Ili, kako bi se u njegovom redu tačnije zvalo – ciklične šešire. Ovi zaista imaju svoj ciklus. Ali, tome nije mesto ovde.

Ovako je govorio Čarobnjak iz Voza:

Cikličnost je majka svih vrlina. Na kraju i menstrualni ciklus zovemo u pomoć kad imamo problem sa moralom.

Zemlja iz koje dolazim je toliko nestalna, da bi mogla da funkcioniše i na paru.
Rasista sam kada je u pitanju hleb. Volim onaj bez kvasca.
Zubi svih naroda, pokvarite se!

U jednom momentu čarobnjak iz Voza je postao aforističar. Zbog ovoga što je govorio. Otvorio je sebi još jedna nova vrata i nazvao sebe piscem. Umalo da počne i pesme da piše, a onda je shvatio:

Pisanje, to je njisanje obmanutog žala. Tugovaću u rudnoj zori i na taj način rešiti sukobe. Pesnik neću biti ja.

Priča se da je poznavao Frojda.

Priča se da je poznavao Platona.

Ali ipak se najviše priča da je imao zelenu kravatu koja se slagala uz njegov okrugli šešir. Čarobnjak iz Voza je neprestano putovao. Vozom. Bio je osuđen da prati linearnost, a promoviše cikličnost.

Čarobnjak iz Voza je jedna dobra osoba.

On je vi i ja.

On ipak nije ja.

On je ipak samo malo vi.

A možda nije nimalo vi.

Ali on nikad više neće biti on.

Ne shvatate njegovu žal?

Trči, Ruperte, trči

Došlo je vreme da se nešto i o Rupertu kaže. Rupert je jedan sjajan haker gustih mračnih obrva i srca k'o u Lava. U horoskopu je mač sa dve oštrice ima ženu i nema tri sina. Kada je bio mali voleo je da žvaće Turbo žvake i sakuplja sličice. Napravio je album koji je zvao "Turbo blok". Jednog dana (sve se desi jednog dana, i nikako nekog drugog dana) u pripovedačkih 15h izbio je požar u Rupertovom desnom džepu. Igrao se upaljačem, šetajuči pored reke (videti pod "Reka"), upalio je džep i usled sve te gornjave, otiš'o do reke (*Ibid) da ugasi džep. U tom trenutku (pripovedački trenuci su mnogo drugačijih od onih "realnih", a ti "realni" još manje slični onim hakerskim) neki brka vikne: "Ej, momak, polako idi tamo, malo pre se jedan čoek udavjo". Rupert sleže ramenima i uvuče stomak i na taj način brki stavi do znanja da zna šta radi. Voda je bila mlaka i mirisalo je ne suvo grožđe. Naravno, nije bilo nikakve šanse da voda miriše na suvo grožđe, ali mu je to tako tada izgledalo. Možda su mrtve ribe tako mirisale, a možda je time želeo da zaboravi ono što je čuo o "udavjenom čoeku".

Ugasio je požar, potrčao u pravcu svoje zgrade, ušao u stan, poljubio ženu i rekao joj da je celu jednu rečenicu tričao i malo se, priznaje, umorjo.

Magla i grožđe

Dok je doručkovala grožđe, Ursula Šulc je uživala u divnom sivom nebu i krasnom kišovitom danu. Naučila je da postoje tri vrste jedača grožđa: 1. oni koji pljuckaju kožicu, 2. oni koji pljuckaju koštice, 3. oni koji jedu celo - bilo crno, bilo belo. Ursula je prezirala te gorke male smetuljke. Koštice. Da. Koje je zvala 'koščice', dok Milka Kranić nije odbacila mogućnost da to prođe kao imenica srpskoga jezika u poznatoj TV igri "Strugalica". Sad ih je pljuckala, istovremeno pljuckajući i po gramatici koja izranja iz jutra i ne spava preko noći. Želela je savršen maglovit dan, smatrajući da je sve za stepen bogatije stilom kad je ovakvo vreme. Želela je nekoga da citira, po svaku cenu je želela nekoga da citira, ali joj niko nije bio dovoljno podesan, fy faen! Odlučila je da citira sebe: "Volela bih da citiram nekoga, ali niko nije dovoljno podesan." Kad se stave navodnici, zvuči mnogo mudrije. A kad se izoluje ovako:

"Volela bih da citiram nekoga, ali niko nije dovoljno podesan."

zvuči gotovo kao poslovica.

"Danas majko ženiš svoga sina, ženiš svoga sina..." dopiralo je sa ulice. "Danas majko, ti ponosna budi, ti ponosna budi..." Zvuči kao izreka. A onda nastaje pitalica - "Ponosna? Zbog čega?" To Ursula stvara pitalicu pljuckajući grožđe. Onda sirene. Automobilske. Pa trube. Pa pucanj. Parada ponosa, reklo bi se. Ponosno, nema šale. Heteroseksualci su poželeli da ovekoveče svoju ponosnu zajednicu i privuku pažnju na sebe. Pa malo pucaju, malo trube, malo se ljube. I to javno! Zamislite u kakvom je čudu Ursula bila. Želela je samo maglovit dan, a dobila je gratis muziku. I to živu! Življe od toga nema.

Ursula se boji da ćete vi pogrešno shvatiti njen gnev. Da, Ursula je i sama udata za muškarca pametnih godina i bujne mašte. Ona samo ne razume zašto neki ljudi prave parade svakog dana, a drugim ljudima hoće da oduzmu jednu kolektivnu paradu koju u strahu planiraju godinama. Ursula to ne razume. Naravno, Ursula ne želi da razume pucnjeve i automobilske sirene. Ursula im želi sreću u braku, želi da "majka ponosna bude", ali želi i da neki drugi ljudi budu ponosni i prihvaćeni. Van svoja četiri zida.

Zanela se u razmišljanju i počela da jede celo grožđe sa svim košticama i kožicama i sokom i fruktozom. Žvakala je svim svojim zubima. Volela bi da za kraj citira nekoga, "ali niko nije dovoljno podesan".

Jezik za zube

"Jezik za zube, barabo! Hoćeš da svi čuju tvoj glupi plan i pomisle da i ja sudelujem u njemu?"
"Da! Možda ćeš tada shvatiti da proleće ne može večno da traje, da senka leta uvek može da ga sprži! Da nije dovoljno pljuvati po stvarima, da nekad moraš i da ih zaraziš svojom bolešću da bi ih izlečila!"
"O, bože, što se ja uopšte i družim s tobom. Ti si bolesna i rizična za okolinu."
"Eh, da je to istina, ne bi postojala veća laž od nje! Idi kući, štrikaj ručak, kupi cipele i razmišljaj o tome koliko je vremena potrebno da Vaše kalorije ne budu Vaše."
"Oh, bastard. Zdravo."

Nastavila je svoj pravolinijski hod, a onda - iznenada - naišla na svoju suštinu u "jeziku za zube".

Zubareva žena

Zubareva žena je i sama bila zubarka, a svog muža je upoznala dok ovaj još zubar bio nije. U to vreme se čak govorilo za zubarovu ženu (koja mu tad nije bila žena) da planira da bude zubarka. „Zubarka“, govorila je „to je zanimanje kome ne treba gledati u zube..“ Onda bi često vragolasto odlazila do dnevnog prozora i mahala prolaznicima levom rukom. Imala je jednu nakaznu tetku koja joj je govorila: „Ti si levoruka, gluperdo. Nećeš moći da vadiš zube levom rukom. Niko ne pravi stolice za levoruke.“ Buduća zubarka joj je  iz protesta izvadila levi zub, i rekla: „Tebi ne treba levi zub, kučko. Nisu kruške napravljene da se jedu levim zubima“. Tada je shvatila da zna sve o svom budućem pozivu. Upoznala je sadašnjeg muža na pogrebu  profesora violine kome je ovaj bio sin po tati. Još dok ga je ljubila osetila je njegove kvarne zube i objasnila mu kako treba da postane zubar kad poraste. On je poraso, postao zubar, oženio se njom, i od tog perioda ona više nije zubarka, već zubareva žena. A pomalo je i stomatolog.

Sedmi u mesecu

Bez mnogo muke sušio se veš na sušilici ispred naše kuće. Moja žena je bila jedna debela baba koju sam morao da zadovoljavam svakog sedmog u mesecu. „Penzioneri, dovoljan je vaš penzioni ček“. Ne. Nije dovoljan. Ova je želela nešto više od mojih para. Želela je da joj šestog pržim prženice, sedmog seksam seks, osmog pogodi ko smog. A bila je debela krava i nije htela da pomogne vešu da se osuši, već je ovaj to morao sam da uradi. Jednom sam joj prišao i rekao: „Dolaze nam gosti večeras“. Ona mi ništa nije rekla. A oni su ipak došli. Ruke im se pozlatile. Doneli su ratluk i sejtan. Sejtan sam dao sinu, a ratluk kćerki. Sve je teklo po zlu dok g.Gost nije rekao: „Bog da oprost, al' sam ja simpatičan Gost“. Tada je moja Žena udarila rukom o sto i rekla: „Pobogu, što imam dobru nogu.“ Gđa. Gošća je nasela: „Za boga miloga, plata mi visoka“. Ja sam rekao „Ne hulite Boga, drugog nemamo.“ Onda je g. Gost dodao: „Imamo tri. Za svakog po jednog. Tebi ionako ne treba“. Plakao sam k'o dete i k'o dva deteta. Plakao sam k'o kiša u oktobru. Plakao sam i suze moje nahraniše me. Kada su otišli otišao sam da osušim veš na sušilici ispred naše kuće.

Više nikada neće biti sedmi u mesecu.

Sušna vremena dolaze.

Ruzmarin

„Gedaj kuda ideš!“

„Ne. Gledaj kuda ne ideš. Možda ćeš jednom i tu ići. Ionako ovuda već ideš, ne moraš još i da gledaš.“

„To kažem zbog opreznosti.“

„Ne. To kažeš zbog sebičnosti. Da je opreznost na delu ja ne bih hodao.“

„Hodao bih i te kako“

„Ne, ja ne bih hodao.“

„Ne, ti bih hodao.“

„Ja ne bih. Ti bi.“

„Ne, ja ne bi. Ti bih.“

„Aj ćuti više. Znaš li da u Severnoj Makedoniji žive stari Velšani leskovačkog porekla?“

„Ne znam ja ništa o Amerikancima. Oni samo gledaju TV, smrde i imaju bubuljice na čelu. I kad pričaju, ne znaju šta pričaju samo onako bezveze pričaju kao da je normalno pričati bez ikakve veze. Kao da smo mi rođeni da pričamo i pričamo i pričamo i pričamo i ko zna šta a i ko zna kako. Ja, na primer, sve znam o svojoj istoriji, a moja istorija počinje jednog dana u nekoliko sati jedne godine“.

„Al' si ti dosadan. Ko riba kad se mresti. Jesi li čuo da ruzmarin raste i kod nas?“

„Nisi.“

„E dobro. Ja pomislio da jesam, a stvarno nikad nisam čuo tako nešto.“

„Laku noć.“

„Laku noć.“

Drvo

Neko je rekao da kentauri ne znaju ništa o svojim drevnim precima, velikim hordama Zalina. Neko bi pomislio da je to istina. Da zaista ne znaju. Fransoa Moron je bio jedan od njih. Imao je dugu tigrastu bradu i oči sa naravoučenijem. Služio je kex sa čokoladnim mlekom u jednoj poslastičari u Pakistanu. Otišao je tamo pre dvadeset godina napustivši svoju voljenu ‘tadžbinu zanavek. Plakao je kao dete i kao detetov šegrt dok jednog dana mlada Mersi Fuksi nije došla na kolače s čokoladnim mlekom. Zaljubio se. Nepovratno. Želeo je da joj napravi kolač ljubavi, ali je ona odbila. Fransoa se ubibio. Posle toga mu život nije bio isti. Morao je potpuno mrtav da živi. Ali da i dalje voli Mersi Fuksi. Živeo je kao sav normalan svet, išao na pijac, ljubio se za pare, kupovao sardine, ali je Mersi voleo iz dna duše koju si mogao na lebac da mažeš, što bi rekli oni koji tako kažu. Pravio je kolače i dalje i zubatim Suncem pretio da će promeniti svet. Ništa nije učinio. Umro je još jednom, ali ni to ne beše dovoljno da uništi njegov jad. Drvo se na drvo oslanja, a čovek na čoveka – glasi jedna indijska poslovica. Oslonio se na nekog usputnog prolaznika, a ovaj mu je rekao na tečnom pakistanskom: “Alo bre, inšaalah, mrš sa mog tela”.

Plakao je svim suzama svojih predaka.

Više se neće oslanjati na izreke i na ljude. Da je makar drvo, pa da se osloni na drvo. Ali ne, on drvo nikada neće biti. A rekli su mu – zamalo da se zoveš Hari.

Flaša

Dok je maločas gospodin Rubenšajzernačirepatič uzimao svoje lekove, mlada služavka dubokog glasa ga je upitala: “Želite li čašu vode ili će flaša biti dovoljna?” “Nisam siguran”, odgovorio je. I dodao: “Flaša će biti dovoljna.” Ubacio je u sebe par šarenih tableta (reklo bi se vitamina, ali se ne kaže), namestio kravatu i pomislio “Zbog ovog feminizma i kravatu moram sam da peglam”. Onda je na licu mesta demonstrirao da to može da uradi ne samo bez žene, već i bez pegle. Peglao je dok mu je kravata bila tako obešena o vrat. Rukom svojom. Pomalo je izgledalo kao da mazi prsa. Služavka je prišla uz teške reči: “Vaša flaša”, a onda flašom opeglala Rubenšajzernačirepatičovu kravatu, a zatim mu njome razbila glavu.

Bonus pitanje: čime je služavka razbila Rubenšajzernačirepatičovu glavu?

a) flašom

b) kravatom

*Odgovore slati na broj koji vidite na ekranu.

Isidorsko pitanje

Mnogi književni teoretičari, koji su se su početkom 37. veka ozbiljno bavili Isidorovim stvaralaštvom, postavljali su pitanje o autorstvu njegovih tekstova.

Ubzo, nakon Sedmog evropskog rata, pronađena je elektronska prepiska ovog slavnog pesnika i izvesne Milene Ilić, koja nam je svedočanstvo autentičnosti Isidorovog dela. Mnogi isidorolozi1 su nakon toga izdali i zbirku nenapisanih Isidorovih poema, elegija i satira koje nam jasno govore šta sve nije napisao, a mogao je i šta bi nam sve ostalo da je malo više pisao.

Isidorov život i stvaralaštvo

O Isidorovom životu znamo jako malo. Jedan od razloga je i taj sto je u to vreme Majdanpek (sada prestonica Ujedinjene Evropske Kraljevine) tada bio obična provincija. Pretpostavlja se da je ovaj grad bio okružen planinama, te nam je verovatno zato slabo poznata ova drevna kultura. Uostalom, svi dobro znamo kako planine štetno utiču na čoveka, pogotovo za čoveka Isidorovog veka.2

Ono što pouzdano znamo o Isidoru jeste da nikad nije pisao autobiografije i slično. Mnogi biografi su pokušavali da sastave neku verodostojnu autobiografiju, mada im je to retko kad polazilo za rukom. Glavni izvor za poznavanje Isidorovog života je svakako Rota Isidoriana izvesnog Pseudoživojina.

Pseudoživojin naglašava da su Isidor i njegovi savremenici bili potpuno antropomorfni, što je naravno, nama nezamislivo.3

Neki smatraju čak i da se Isidor za života sedam puta ženio,4 a neki da je imao samo jednu ženu. Verovatno je imao osamnaestoro dece, mada to nije pouzdano. Ono što pouzdano znamo jeste da je hrabro služio vojsku i bio spreman da krene u rat, ukoliko bi ga gradske vlasti pozvale. Neki smatraju da nikad nije skidao uniformu koju je nosio u vojsci, i svuda je tako odeven išao.

Veruje se da je bio svestran umetnik – pored toga što je pisao pesme, bavio se i muzikom.5

Kako god bilo, ostaje nam da zaključimo da je Isidorovo delo bitno ne samo za izučavanje komparativne zemaljske književnosti, već i marsovske, kao i jupiterovske.6

-------------------------------------------------------------------------------------

1Jedan od njih je i poznati neoisidorista dr Franc P. Lajfer koji u svom ogledu Isidor i majdanpečanizam naglašava: ,,Da Isidor nije napisao to što jeste, mi bismo i tada čitali njegove pesme.” Ovakva izjava je, razume se, uzburkala tadašnje vlasti i Lajfer je ubrzo poslat u saturnški tribunal gde čeka suđenje.

2 Ustav 345 o ukidanju planina, donet je tek 8098. najnovije ere.

3 Ali hajde da pokušamo da zamislimo da je imao i neke pomoćne unutrašnje organe (pluća, jetru i sl.) kao i neke spoljašnje (ruke, glavu).

4 Tada je još uvek vladalo uverenje (i bilo legalno) da suprotnosti treba da se spoje, pa se Isidor najverovatnije ženio osobama suprotnog pola.

5 Moram napomenuti da srpski duh nije poznavao ars u onom značenju u kome ga mi sada poznajemo. Za muziku tadašnjeg vremena morali su koristiti određena pomagala- na primer, instrumente kao što su gitara, kontrabas i sl. (O ovome više u mojoj knjizi Muzikologija u drevnoj Evropi).

6 Na jednom književnom kongresu na Jupiteru održana je tribina pod nazivom Isidorov uticaj na književnost ranog juperizma. Da ne pominjem da se u Frasitroli (glavnom gradu Jupitera) svake godine od 87. frazina do 97. kajurna održava manifestacija pod nazivom Isidorovi dani (Isådoeraø edewøs).